Za sajt Super lige govorili su oni koji poznaju „dušu“ ekipe – sportski direktor Vladimir Matijašević i trener Milan Lešnjak, svojevremeno prvi čovek Omladinske škole Brđana.

Na jednoj strani prvi tim, znoji one dresove i priprema se za nastavak Super lige posle reprezentativne pauze! Nekoliko metara iza, ne više od 100 koraka od glavnog terena, golobradi dečaci na drugoj prkose onom prepodnevnom suncu i bacaju pogled ka mestu na kom jednog dana žele da budu.

Pauzu između vežbi koriste da se orkepe na česmi podno stadiona, idu u redu skoro kao u školi, uljudno pozdravljajući sa „dobar dan“ svakoga ko im se, u tom trenutku, našao na putanji. Da, to je ono čime se Čukarički ponosi! Ta omladinska škola po kojoj su godinama unazad postali prepoznatljivi i kojom se s pravom diče.

U velikoj priči za Super ligu, razgovarali smo sa ljudima koji najbolje poznaju dušu i mehanizam kluba sa Banovog brda – šefom stručnog štaba Milanom Lešnjakom, koji je godinama u klubu, bio čak i direktor omladinske škole, kao i sportskim direktorom Vladimirom Matijaševićem.

’’Ta deca klub doživljavaju kao porodicu, te starije momke gledaju sa poštovanjem. Iskreno da kažem, dešava se nekad da neko dete prođe i ne javi se, ali mi stariji smo prvi koji se u tom trenutku javimo tom detetu. Prvi kažemo „dobar dan“, samo da ga podsetimo na nešto što bi trebalo da bude normalno. Međutim, sva ta deca su lepo vaspitana. Roditelji su normalni, konstantno smo u komunikaciji sa svima i mislim da je to, ustvari, suština svega. Naravno, svesni smo da neće oni svi biti igrači, ali hoćemo da u njihovom odrastanju Čukarički, kao fudbalski klub i kao sredina, negde ostavi neke lepe i uspomene, a i da izvuče nešto lepo od njega.’’ – kaže na početku razgovora trener Čukaričkog Milan Lešnjak i dodaje:

’’Mi nismo klub koji radi kao reprezentacija, koji može da dovodi igrače odasvud. To i nije naše opredeljenje. Suštinski, naše opredeljenje je da pokušamo od tih najtalentovanijih da napravimo elitne. U pitanju je jedan mukotrpan rad, dobra selekcija, ne samo igrača nego i trenera. Naravno, to su igrači koji odavde ne idu kao finalni proizvodi, s obzirom na to da su relativno mladi. Odlaze u velike klubove da bi ih tamo doradili, ali su prepoznati u određenom potencijalu da bi bili izabrani.’’

Ta filozofija stvaranja nije samo romantična ideja, već surova ekonomska realnost kluba. Sportski direktor Vladimir Matijašević to objašnjava bez uvijanja.

’’Nema tu neke tajne. Čukarički posluje sam, živi od prodaje igrača. Od početka smo se bazirali na to. To je naša industrija: proizvedeš, prodaš, napraviš. Tu su samo rad, red i disciplina. Prednost privatnog vlasništva je što sami odlučujemo. Ako pogrešimo, pogrešili smo sami. Ako napravimo dobro, napravili smo sami, bez ičije pomoći. Mana je što nemamo sponzore, pomoć opštine oko budžeta… Naravno da kapital sa strane nedostaje, uvek imamo malih problema oko naplate i isplate, nekad moramo od banke da naplatimo ranije, što nas košta, ali naučili smo da funkcionišemo ovako. Jednostavno moraš da znaš šta hoćeš u životu. Mi smo se opredelili za to i tom logikom ćemo ići jer ne vidim drugi izlaz. Čukarički kao sam ne može. Ne može neko da ti daje godišnje pet miliona i šta posle 10 godina? Ništa. Ovako, finansiramo se iz te prodaje, činimo dobro igračima, državi, svima.’’

Model poslovanja nastao je odavno, i to nakon jednog odlaska u Austriju. U međuvremenu, klub je na čelu sa Matijaševićem zaradio oko 50 miliona evra kroz transfere.

’’Predsednik Dragan Obradović i ja smo otišli u Salcburg, gledali kako tamo rade. Oni kupuju mlade igrače, prave svoju školu. Jednostavno, ako se finansiraš iz svog kluba, iz svoje škole, moraš i da je ojačaš. I zato mi dajemo šansu mnogo mladim igračima i mislim da nam to uspeva, i da smo u Evropi, čak i u Americi poznati po tome. E sad, drugi taj korak, mi ne možemo odavde da pomažemo igraču koji je otišao negde. Mi možemo da pomognemo dok smo ovde, do neke granice. Posle toga oni moraju sami da se izbore tamo da igraju i da idu dalje.’’ – rekao je Matijašević i dodao:

’’Ponosan sam na podatak o prihodima, ali to je iza mene. Više sam ponosan na činjenicu da 80-90 odsto igrača koje smo prodali i dalje aktivno igra fudbal. Kao i da većina trenera negde radi. Neki su u Savezu, neki u inostranstvu, neki su u Srbiji.’’

Otkrio je Matijašević i šta Čukarički kao klub može da ponudi igračima.

’’Mi u Čukaričkom sigurno možemo da ponudimo kvalitetan rad u mlađim kategorijama. Što se prvog tima tiče, tu je sve od slučaja do slučaja. Imamo primer Marka Docića, koji je sa mnom već devet godina, zapravo ušao je u desetu sezonu. To je dokaz kontinuiteta. Ali, ono što je možda još važnije – ovde imate kvalitetne ljude, niko vas neće lagati, sve što je potrebno igračima oni će i dobiti. Naša borba je da svakog talentovanog fudbalera izbacimo na površinu, da mu otvorimo vrata za dalje. Rad je isti za sve, ali kvalitet mora sam da se pokaže da bi igrač jednog dana otišao i prodao se. Čukarički može da ponudi i sigurnost, ovde vas prati mnogo skauta i klubova. Ali ko dođe samo zbog novca, taj je pogrešio klub. Stariji igrači ovde mogu da dožive lepe trenutke, bilo rezultatske, bilo finansijske. Ono što se obeća – to se i ispuni. Nadam se da će tako ostati, jer mislim da smo već prepoznati u Evropi po prodaji mladih igrača. Naravno, uvek se postavlja pitanje: „Gde su oni sad?“ Neki uspeju, neki ne, neko ima limit, neko se ne snađe u inostranstvu, neko napravi loš izbor kluba. Čak i tu pokušavamo da pomognemo – ako igrač ima tri opcije, a nama se čini da je slabija varijanta bolja za njega, mi mu damo da ode tamo, jer želimo da napravi karijeru. Dakle, jesmo na strani igrača, iako ne mogu reći da su svi koji su prošli kroz klub uvek bili zadovoljni. Znate, mnogo puta kažu da je Čukarički pogrešio. Čukarički nije pogrešio. Čukarički je, dajem primer, mogao Tomovića, Vidosavljevića, Subotića i neke druge da drži na klupi. Sve. I oni bi propali, verovatno. Ovako su otišli u neke klubove gde su glavni igrači, ali ljudi to ne razumeju. Mi ne želimo loše nikom, želimo dobro svima. Znači, igrač koji ne može da igra u Čukaričkom –  bolje je da ga pustimo da igra u drugom klubu. Svi pričaju: „Eto pogrešili su, dali su ga negde.“ Pa dali smo ga zbog njega. Ja nikada ne bih voleo da ničije dete ovde sedi i ne igra ako nije zadovoljno. A opet mora se gleda i da se zaštiti klub, da li da se uzmu neke pare, procenti, ili nešto. Znate da u našoj ligi nije to lako, prodavati igrača.’’

Svestan je Matijašević da je Čukarički postao prepoznatljiv na fudbalskoj mapi baš zbog tih mladih igrača i zbog prodaja koje su imali. Opet, klubu je teško izdvojiti neki ozbiljan novac kada su u pitanju pojačanja.

’’Sigurno, uz rezultate koje smo postigli ranije, Čukarički je prva asocijacija zbog prodaje mladih igrača. Zatim, uvek smo igrali evropska takmičenja, druga i treća kola… Ne kažem da je sve u parama – većina jeste, to je normalno – ali ne smete praviti greške u dovođenju igrača. Do sada smo ih pravili jer nismo imali jasno definisan sistem. Mi ne kupujemo igrače ako ne možemo da pokrijemo njihove plate i obaveze. Sigurna mesečna obaveza nam je između 300 i 400 hiljada evra, uključujući plate i takmičarske troškove, a sve ostalo je plus. Ukupan budžet kluba je između pet i šest miliona. Ne možemo sebi minus da priuštimo. Ako odemo u minus, nećemo moći da isplatimo plate. Ako kupimo igrače za veće pare i pogrešimo – to je rizik koji neki klubovi mogu da podnesu, ali Čukarički ne može.’’

S jedne strane stoji ta potreba da se forsiraju mladi igrači, ali sa druge su tu i rezultati. Odnosno, imperativ osvajanja bodova, za šta je zadužen trener Lešnjak.

’’Rezultati su prioritet jer nam omogućavaju miran rad, kontinuitet i prostor za razvoj mladih fudbalera. Naravno, nije lako, posebno u situaciji kada više ekipa ispada iz lige, ali mi ćemo dosledno slediti ovu politiku, jer verujemo u našu decu. To se već pokazalo kroz pretprošli i prošli prelazni rok – naši igrači iz škole predstavljaju ozbiljno bogatstvo, proizvod mukotrpnog rada, dobre selekcije, kako igrača tako i trenera, i to na kraju daje rezultate koje vidite, iako su se ti igrači razvijali godinama. Mi se brinemo o svim talentovanim igračima, ali nismo klub koji može da dovodi igrače sa svih strana – naše opredeljenje je, kao što sam rekao, da od domaćih talenata napravimo elitne fudbalere.’’ – ističe Lešnjak i nadovezuje se na svoj lični odnos sa igračima:

’’Sve radimo kroz razgovor i komunikaciju. Svi koji rade ovde, imaju dovoljno iskustva da mogu da im navedu i neki primer nekih izuzetno talentovanih igrača koji nisu hteli, da kažem, da menjaju neke navike. Stihijski su sami sebi nešto određivali kroz taj razvojni fudbal i nisu napravili neke rezultate. A onda imamo primere momaka koji su bili, onako, ne baš toliko talentovani. A koji su radili, koji su slušali, koji su se odricali dosta stvari, koji su napravili izuzetno uspešne karijere i došli do A reprezentacije. Tako da najčešće kroz te primere nekako pokušavam da ih iznivelišemo, da ih postavimo na pravi put.  Prijateljski odnos je suština. Naravno treba biti autoritativan, ali taj autoritet koji se izgrađuje, ne izgrađuje se uopšte na ciku, dreku, viku. Mislim da je to demode. Autoritet koji se inteligencijom i znanjem gradi, to je najjači autoritet i na taj način će vam svako verovati, poslušaće vas.’’

Otkrio je Lešnjak i šta trenutno smatra najvećom snagom tima.

’’Mislim da su naša najveća snaga međuljudski odnosi i kvalitet igrača. Atmosfera u ekipi je fantastična, i iskreno mogu da kažem da ne postoji nijedan igrač koji ne gori za klub, koji ne daje maksimum i koji ne poštuje i ceni svoje saigrače. To je, naravno, delom zahvaljujući starijim igračima. Kad pogledate, imate Nenada Tomovića sa njegovom bogatom karijerom, Dušana Jovančića, Marka Docića koji je deset godina u klubu – to su igrači koji su pravi uzori. Njihov profesionalizam, iskustvo i ponašanje daju ogroman primer mlađim igračima, koji od njih mogu da uče i kroz savete, i kroz život, i kroz iskustvo koje su ti stariji igrači sticali godinama. Oni su pouzdani, pravi momci, i to je ogromna sreća za mlađe generacije. Slično je i u istoriji fudbala – da li bi Stefan Savić, reprezentativac Crne Gore, postigao takvu karijeru da nije imao Mladena Krstajića pored sebe? Teško. Ili primer Mičela Donalda, koji je u Zvezdi pomogao Marku Grujiću da izraste u top igrača. Mladi igrači moraju da prepoznaju vrednost toga – da pored sebe imaju nekoga ko im može znatno pomoći da se razviju na pravi način.’’ – rekao je Lešnjak, te se osvrnuo na konstataciju da treneru inače nije lako da održi tu atmosferu, pre svega zbog činjenice da postoje igrači koji su nezadovoljni minutažom:

’’Jeste, ali znate kako, igrači koji gledaju na stvari samo kroz ličnu korist obično nisu za kolektiv. Takvi nisu za timski sport i možda bi im bolje bilo da se okušaju u individualnom sportu, gde se dokazuju sami. Meni je zato jako drago što svi naši igrači znaju šta je prioritet i na koji način dolazimo do rezultata – da je klub iznad svega. Rezultat tima je najvažniji, i svaki igrač je bitan. Čak i dvadeseti igrač u ekipi za mene je važan koliko i prvi. Svako može da bude drugi ili treći, vrlo lako. Prošle sezone, na primer, kroz plej-aut, neki momci su izneli ogroman teret. Nekad igrač od koga ne očekujete mnogo, a radi vredno i koristi šansu, pokaže koliko može – i to je to. S te strane, stvarno nemam ni jedan problem u ekipi.’’

A na pitanje da li ekipa može da ima problem ukoliko trener „tih dana“, iz nekog razloga, nije na nivou, Lešnjak je dao zanimljiv odgovor:

’’Sve zavisi kako se taj trener davao i na koji način. Naravno, ako je trener neko ko je dominantan, ko je konstantno u svakom duelu, u svemu voli da je tu, i kad se on izopšti sledi automatski pad i motivacije i svega. Ali mnogo je teško da trener kao trener, sam bude nosilac celog programa. Zato i služe pomoćnici. Zato što u timu imamo stručnjake za različite segmente – jednog za odbranu, jednog za vezni red, jednog za napad, jednog za kondiciju… I šef stručnog štaba sve to koordinira, dopunjuje i usmerava. Meni je posebno važno da moji pomoćnici imaju istu težinu u svojim rečima kao i ja, da ih igrači poštuju i cene. Isto tako, bilo kakav problem igrači mogu da podele ne samo sa mnom, već i sa njima, i da dobiju savete i podršku. Imam potpuno poverenje u njih. Zato je izbor pomoćnika ključan i mora se posmatrati i sa ljudske strane, ne samo sa stručne.’’

Naravno, saradnja trenera sa čelnim ljudima kluba je jako bitna.

’’Imamo fantastičnu saradnju, tu nema diskusije. Svi mi znamo šta su prioriteti kluba i klub, da kažemo, od toga živi.’’ – rekao je Lešnjak, da bi se i direktor Matijašević nadovezao na te reči:

’’Dosta trenera je promenjeno za ovo vreme, ali niko nikada nije imao ozbiljnijih zamerki. Kao uprava, dajemo savete, razgovaramo, ali trener može da radi po svom. Ako nema rezultate, odlazi; ako ima, ostaje. To je princip koji važi i sada sa Lešnjakom, kao i sa prethodnicima. Ja uvek iznosim svoje mišljenje – to je uloga sportskog direktora: da kaže svoje mišljenje, da dovede, odvede, proda igrače. Nekad ću ja pogrešiti, nekad trener, ali ne postoje specifični problemi. Znate kako je sa trenerima. Kad dolaze, svi se ljube i sve je savršeno. Kad odlaze, kontakt se smanjuje i onda je “klub najgori“. To je normalno, dešava se svuda. Retko ko ostane u kontaktu. Evo, mi smo sa Dušanom Kerketzom, o koga smo možda i najviše ogrešili, ostali u dobrim odnosima. To pokazuje da smo imali dobru saradnju, iako je možda bilo grešaka. Ali to je naš izbor, pogrešili smo. Pozdravimo se i idemo dalje.’’

Apostrofira Matijašević i koliko je saradnja unutra uprave jako bitna stvar u funkcionisanju kluba.

’’Saradnja u klubu je zapravo prilično jednostavna. Kada ide dobro, svima je dobro; kada ne ide, svima je loše. Ja uvek preuzimam odgovornost, jer sam u dogovoru sa Draganom Obradovićem doveo većinu ljudi koji danas rade ovde. Funkcionišemo zajedno već 11 godina – pravimo planove, radimo, nadamo se da će se ispuniti, ali ne možemo unapred garantovati. Svako ima svoj deo posla: Dijana Petrović radi svoj segment, Goran Grkinić svoj, Goran Arnaut svoj, a mlađi treneri i skauti takođe rade nezavisno. Arnaut je zadužen za mlađe kategorije i samo konsultuje kad treba, dok je Grkinić poveznica između mlađih kategorija, prvog tima i mene. Na kraju, kada je potrebno, svi sednemo zajedno i donesemo zajedničku odluku.’’ – rekao je direktor Brđana i istakao po čemu bi najviše voleo da ga pamte:

’’Najpre bih voleo da me pamte po ljudskosti. Trudio sam se da budem ljudski sa svima – i kada je teško, i kada je dobro, i kad se svađamo, i kad se ne svađamo. Nekad jednostavno kažete sve što mislite čoveku, a on vam isto uzvrati. Naravno, postoje i ostale stvari, poput pravljenja tima od samog početka, od prvog trenutka kada sam došao, pa do dana kada smo osvojili Kup i igrali u evropskim takmičenjima. Rezultati, i dobri i loši, su deo svega što je iza nas. Iako nije uvek bilo bajno, trudili smo se da budemo korektni prema svima i da svakom pogledamo u oči. Tu su i prodaje igrača, od toga živimo i to su stvari koje će sigurno ostati zapisane.’’

Ono što je godinama unazad veliki problem kluba jeste stadion. Nedavno su dobili veštačku travu, ali i dalje se čuje vapaj za modernijom infrastrukturom. Plan postoji, ali…

’’Što se tiče veštačke trave, zadovoljni smo. Godinama se priča o novom stadionu, ali to je pitanje grada Beograda. Oni bi morali da prave tendere i rešavaju administrativne procedure. Nažalost, ni dozvola da se nešto uradi ne stiže, pa ne znam šta bih više mogao da kažem. Voleo bih da se završi i tribina. Pokušali smo da nešto sredimo – da proširimo zapad, malo istok, da ljudi mogu da popiju piće, pojedu nešto, ali jednostavno to nije bilo moguće. To može da reši samo država, i to je tako. Što se ulaganja tiče, svi bismo voleli da se uloži, ali postoje papirološki i administrativni problemi na koje ne možemo da utičemo, to je državno i gradsko pitanje i mora se rešavati na višem nivou. Budući da nemamo mogućnost da čekamo, napravili smo veštačku travu u dogovoru sa Savezom i zahvalni smo im na tome.’’ – rekao je Matijašević i dodao:

’’Hibrid u Košutnjaku, na primer, zahteva 50 radnika, a danas niko neće da radi za plate koje se daju. Svi klubovi imaju slične probleme. Ovo je trenutno najoptimalnije rešenje za nas, da možemo da funkcionišemo, radimo i igramo fudbal. Nadam se da će se igrači priviknuti, izbeći povrede i da će u budućnosti bolje igrati. Igrači će se morati da se naviknu jer su godinama igrali na prirodnoj podlozi. Veštačka trava sigurno zahteva vreme za adaptaciju. Već smo videli protiv OFK Beograda da igrači još uvek nisu potpuno snašli, ali verujem da će se vremenom priviknuti.’’

Nije tu samo stadion u pitanju, trening kamp je takođe velika želja Brđana. Na pitanje šta je potrebno da se želja ostvari, Matijašević je rekao:

’’Da neko iz inostranstva dođe da pomogne, jer nije to mala investicija. Mi smo, eto, probali i sa Savezom pre par godina. Bilo je priče oko Komgrapa, Železnika… Nismo nikako mogli da nađemo način. Potrebno je mnogo novca i zemljište. Eto to je potrebno. To mi je posebna, još neostvarena želja – da deca budu svi zajedno, da treniraju, druže se i razvijaju na najbolji mogući način. Naravno, sve ćemo srediti, gore teren ćemo promeniti, ali kamp je nešto što bih zaista želeo da ostvarimo.’’ – rekao je Matijašević koji je otkrio da bi voleo da dobije neku pomoć:

’’Mi trenutno imamo zatvoren budžet do januara, februara i raduje me što već sada radimo da zatvorimo plan do juna. Ipak, posebno bih se radovao kada bi neka dobra kompanija ili fudbalski klub iz inostranstva ušli u saradnju s nama, da dodatno pomognu i omoguće nam da dovedemo te igrače. To bi bio, mislim, vrh svega što radimo. Čukarički, realno, ne može u ovakvim uslovima i sa svim ovim što imamo da se bori za prvo mesto, jer razlika između Zvezde i Čukaričkog je velika. Dajem primer kluba koji je bio prvi i koji trenutno predstavlja Srbiju u Evropi i napravio je najveće rezultate u poslednjih deset godina, ne računajući prethodnih dvadeset. Tako da bi Galetu Obradoviću, meni i svima ovde, najveća satisfakcija bila kada bi neki inostrani klub napravio saradnju sa Čukaričkim i pomagao – ne samo finansijski, već i igrački. Oni imaju globalni skauting, a mi smo tu ograničeni. Takva saradnja bi dovela i kvalitetne strane igrače, koji bi dolazili kod nas. Trenutno nemamo sponzora iz razloga što je nama firma ADOC pomagala i pomaže u nekom drugom segmentu, ali finansijski nemamo sponzora. Možda ćemo imati u budućnosti, trenutno ne.’’

Raduje Matijaševića i to što je Super liga postala kvalitetnija i ujednačenija.

’’S obzirom na priču o smanjenju liga, mislim da se situacija dosta menja. Kao što vidite, Vojvodina je najviše iskočila u prvi plan kupovinom igrača i formiranjem tima, i nadam se da će uspeti, jer je dobro za srpski fudbal da Vojvodina bude u vrhu. TSC je stabilan, Pazar je prošle godine pokazao dobar fudbal i i dalje igra kvalitetno. Kragujevac je malo zakočio posle smene Feđe Dudića, ali to je normalno. Svi klubovi su tu negde – Lučani su konstantni, Niš takođe. Mislim da je liga generalno izjednačena, iako su određene ekipe, kao što je Surdulica, imale slab period, ali sve je to deo ritma lige. Bodovi se ne računaju unapred, fudbal je danas izjednačen. Na primer, Javor je igrao 2:2 u Novom Sadu, što pokazuje koliko je liga konkurentna. Naravno, uvek postoji trenutak kada neka ekipa bolje zaigra i iskoči u gornji deo tabele. Klubovi poput Vojvodine i TSC-a su relativno stabilni u vrhu, a svi ostali ćemo se boriti za najbolji plasman. Sve više je lepih golova, publika je zadovoljna i napušta stadione s osmehom. Nadam se da će tako biti i dalje, a da se manje obraća pažnja na sudije. Prethodnih godina bilo je mnogo žalbi i kuknjave, ali sada pokušavamo da to svedemo na normalan nivo. VAR je tu da pomogne, ali i on može da napravi greške, i treba vremena da sistem funkcioniše kako treba. Mislim da će smanjenje broja klubova sigurno doprineti većim budžetima za preostale ekipe, što bi podiglo kvalitet lige. Takođe, suđenje mora da ide u pravom smeru, sa strpljenjem i poštovanjem prema ljudima koji sude – sudije su takođe ljudi i mogu da pogreše, ali nemaju lošu nameru. Ako svi doprinesemo, mislim da fudbal u Srbiji može da ide u boljem pravcu – da dolazi više publike, da se ulaže više novca i da liga postane atraktivnija za sve.’’

Ciljevi kluba ove sezone su jasni, kao i sama vizija Matijaševića kada je u pitanju Čukarički u budućnosti.

’’Realno, Čukarički može i da ispadne u drugu ligu, niko to ne može da garantuje. Ali moja vizija je da klub uvek bude u vrhu srpskog fudbala, što danas nije lako. Svi klubovi imaju dobre budžete, stalno se pojačavaju, i jasno je da su ozbiljno organizovani, sa skauting službama sa kojima mi možda malo zaostajemo. Priznajem, ali mi se trudimo koliko možemo – koliko para, toliko muzike. Ne možete da očekujete sve odjednom. Tek smo napravili skauting službu koja radi manje od godinu dana, i za potpuni razvoj toga potrebno je vreme, par godina da se postave temelji i sve posloži kako treba. Što se tiče same sezone, nadam se da ćemo se boriti za gornji deo tabele. Fudbaleri treba da imaju svest da je važno ostati fokusiran – prva tri kola smo odigrali odlično, zatim je došao pad u Surdulici. Nadam se da će se ekipa vratiti, a to zavisi od stručnog štaba, terena i celokupnih okolnosti. Ali teren je isti za sve, i to je pošteno.  Generalno sam zadovoljan, osim sa odnosom u Surdulici i protiv OFK Beograda. Oni su nas zasluženo pobedili, ali način na koji smo pristupili tim utakmicama morao je biti bolji. Ostale mečeve mogu da ocenim pozitivno. Sledeći je protiv Vojvodine, uvek je zanimljivo, uvek su to dobre i teške utakmice. Vojvodina, TSC, pa Lučani – u tim mečevima se često odlučuje mnogo toga o plasmanu, ali mi idemo dalje i nema padanja.’’

Direktor se nada najboljem, ali trener je taj koji će ideju kluba, kroz igrače, morati da sprovede u delo.

’’Utakmica sa Vojvodinom je jako bitna. Rezultati su ovih godina bili i na jednu i na drugu stranu, kada su u pitanju mečevi Voše i Čuke. Vojvodina je stvarno dobar tim. Vidimo i po bodovima koje su osvojili. Nisu izgubili ni jednu utakmicu do sada. I tu koju su odigrali nerešeno protiv Javora, hajde da kažemo,  dva puta su vodili. Mislim da je to ekipa koja će sigurno izboriti plasman u Evropu, prvenstveno zbog kvaliteta igrača. Dakle, očekuje nas zaista teška utakmica. Kao i posle toga, TSC, Lučani… Ono što je sigurno jeste da će liga biti izjednačena do samog kraja. Pitanje da li će možda i jedna ekipa možda, da kažem, kaskati iza ovih ostalih, to je pod velikim znakom pitanja. Prošle godine recimo bilo drugačije. Imali smo Ub i Tekstilac koji se nešto tu borio, ali ove godine, da kažem, biće to jedno ozbiljno „klanje“.’’ – ističe Lešnjak i osvrće se na ono što je Čukarički do sada uradio u sezoni:

’’Za ovih nekoliko odigranih utakmica, realno postoji žal za nekim izgubljenim bodovima. U suštini, nisam nezadovoljan. Mogli smo da osvojimo još par bodova više. Posebno ako pogledamo stanje na tabeli – sezona je tek u početku, tek petina ili šestina je odigrana. Pred nama su još utakmice protiv Vojvodine, Zvezde (zaostala) i Partizana, tako da je stanje zadovoljavajuće, ali moglo je biti i bolje. U našem prvenstvu, osim Crvene zvezde koja sigurno ima najbolji tim, iza njih su možda Vojvodina i Partizan po individualnom kvalitetu igrača. Liga je generalno izjednačena i svako svakoga može da pobedi ili barem iznenadi nerešenim rezultatom. Mene kao trenera raduje što je prvenstvo izjednačeno i što postoji neizvesnost u svakom kolu. Jedino što malo komplikuje situaciju je činjenica da ekipe maksimalno ulažu u svoje timove zbog direktnog ispadanja četiri kluba, pa je tenzija veća. Ipak, to je ono što čini draž sporta i fudbala. Smanjenjem broja klubova, kvalitet će se kroz dve godine dodatno podići, tako da će preostali timovi i igrači biti još kvalitetniji. Ono što je bitno reći jeste da smo mi  i dalje liga koja može da proizvede poluproizvod, nešto što će top klubovi prepoznati kao svoj projekat za budućnost. Posebno mladi igrači odlaze kao projekti – kao buduća pojačanja tih klubova, a ne kao gotovi igrači za ozbiljne timove. Čak i kada Zvezda ili drugi klubovi plate obeštećenje i dovedu igrača, on teško odmah može da se uklopi u tim i igra na najvišem nivou. Svako ko ode ima period adaptacije, posebno mladi. Jer mlade igrače dovode kao buduće projekte kluba, a ne kao igrače koji će biti pojačanja u ozbiljnim klubovima.’’

Za kraj, pitali smo Lešnjaka šta za njega predstavlja Čukarički.

’’To nije posao i klub u kome radim, ovo je, da kažem jedan deo mog  života. U Zvezdi sam proveo koliko godina, pošto sam počeo da treniram sa osam godina, pa do prvog tima sam dogurao. Posle sam u dva navrata bio i trener tamo, isto klub u kom sam proveo puno vremena. A opet, i Čukarički je klub isto u kome sam proveo popriličan broj godina. U suštini, nisam neko ko se vezuje za grbove, zgrade, livade, terene, već nego za ljude. Meni je ovde jako lepo, prija mi, ljudi su stvarno kvalitetni i dobri i sa svima imam fantastičan odnos. Od prvih ljudi u klubu do ovih koji se bave, da kažem, servisiranjem nas. Sve ih cenim, sve ih poštujem i volim ih. I prošle godine kad je bio plej-aut, i priča šta ćemo i kako ćemo… Iako sam bio svestan rizika, ja sam to preuzeo samo i isključivo zbog ljudi u klubu koje volim.’’