Kad na Banovom brdu izgovorite ime Živojina Radojevića, nema mnogo onih koji bi prepoznali da se radi o legendarnom fudbaleru Čukaričkog iz 60-tih godina prošlog veka.

Kad kažete da se radi o Žiki Patiki, malo je onih koji ne znaju da je reč o jednom od najvećih fudbalskih virtuoza tog doba, koji je sa belo-crnima kročio put od petog ranga do Srpske lige.

I to u čuvenoj generaciji u kojoj su stasali Šikanić, Rović, Vlajić, Radić, Smiljković i mnogi drugi. Žika Patika je dao intervju za klupski sajt, a insistirao je da on bude urađen u Makišu, gde i provodi dobar deo vremena na pecanju.

„Počeo sam 1963. godine, tad nije bilo podmatka, direktno smo ušli u prvi tim Spomenko Rović i ja. Dogodilo se to sasvim slučajno, Čukarički je trebalo da gostuje Dunavcu u Kup utakmici, a mnogi stariji momci nisu želeli da tamo igraju, plašili su se batina, govorili su nam da Gročani dobro biju, da će nas „odrati žive“. Od tad kad smo Rović i ja ušli u prvi tim, nismo više ni izlazili“, kazao je čuveni Žika Patika na startu razgovora.

Prethodno, fudbalom je počeo da se bavi, kao i sva deca iz tog vremena, na ulici.

„Počeli smo da igramo na betonu, u ulici, sa ciglama umesto golova. Tu su nas zapazili, to je bila prva selekcija. Čukarički je tada igrao Drugu Beogradsku ligu, trenirao nas je čika Kojadinović. Ekipa je potom brzo napredovala, sve rang za rangom, do ulaska u Srpsku ligu, gde smo proveli nekoliko lepih godina. Na početku je gotovo čitav tim bio sastavljen od igrača sa Banovog brda i okoline, nešto kasnije su nam dolazila pojačanja sa strane, uglavnom iz zemunske Galenike“, prisetio se Radojević, koji je potom jedno trenersko ime želeo da istakne:

„Gospodin Aca Pavlović, o njemu mogu da kažem samo sve najbolje. Bio je sekretar ambulante SUP-a u Durmitorskoj, ujedno i naš trener. Sve nam je činio, maltene bio je naša majka. Na primer, igrali smo utakmice u deset časova ujutro, pola sata pre meča bata Aca uđe u svlačionicu i kaže nam: „Nemam šta da vam pričam, vi sve znate, hladi mi se kafa kod Tome Čumića u kafani“. To je živa istina, zaista je tako bilo“.

Čukarički je 1962. ostao bez igrališta u Ičkovoj ulici, a dobio je novo, na mestu gde je današnji stadion. Ipak, isprva, sve do 1969. teren nije bio u baš najboljem stanju.

„Dobro se sećam, bio je to teren sa crnom šljakom, kako padneš tako ti krv procuri. Kad je ekipa ušla u Srpsku ligu, morao je da se napravi travnati teren.“

Nije bilo utakmice u Srpskoj ligi, a da se na Banovom brdu tada ne okupi barem hiljadu navijača. Fudbaleri su bili prilično poštovani, zbog njihovih majstorija dolazilo se na tribine.

„Bilo je dosta Čukaričana, voleli su nas ljudi. Verujte mi, kad sam bio u vojsci u Skoplju, jednog dana mi je stigla kesa puna novca. I to papirna, tada još nije bilo najlonskih. Pokojni Sava Kreka je od navijača skupio tada 60.000 dinara, što je bio veliki iznos, došao je u Makedoniju i ostavio novac. Kad je vodnik video, kazao sam mu da će ovo sve vojska da popije i pojede, tako je i bilo“.

Na pitanje odakle mu nadimak Patika, Žika se nasmejao i potvrdio da postoji dve verzije, od kojih je ona njegova tačna.

„Po prvoj, ekonom Milisav iz Crvene zvezde navodno me je jurio do Crnog Đorđa, ja sam kao ukrao džak patika. To nije bilo tačno, prava priča je da sam izgubio patiku na visećem mostu na Makišu pecajući. Čuveni Zuja sa Petlovog brda mi je dao nadimak, kazao je sad više nisi Žika, sad si Žika Patika. I tako je ostalo do dan danas, svi me znaju po tom nadimku“.

Živojin je bio jedan od retkih fudbalera tog vremena, a i danas ih ima malo, koji su mogli podjednako dobro da igraju i levom i desnom nogom.

„Igrao sam levo krilo, a mogao sam na obe strane, imao sam što kažu obe noge. Bilo mi je zgodno za dribling, na bilo kojoj strani“.

Čuvena je anegdota po kojoj je u prijateljskoj utakmici protiv Partizana pet minuta postizao gol, predribla igrača, pa se vrati, pa ponovo… I to je prilično nerviralo navijače.

„Da, postoji ta priča kad sam davao gol Partizanu pet minuta, kad je Miša Radaković ležao u petercu, a pokojni Ćele Vilotić ga je pitao što se ne digneš? Miša mi je odgovorio: „Hoće baraba ponovo da me baci na leđa“. Eto, to je priča o tom golu“.

Pored fudbala Žika je u to vreme voleo i pesmu i kafanu, ali i piće. Bio je takav majstor da mu ni to nije smetalo, a mnogi se sećaju kako je „upropastio“ selekciju veterana Zagreba, iako je prethodno celu noć ludovao po kafanama sa Bricom Smiljkovićem.

„Igrali smo utakmicu veterana Beograda i Zagreba, u Zaprešiću, na igralištu Jugokeramike. Ja sam noć pred utakmicu toliko bio pijan, „obezglavio“ sam se zajedno sa Bricom Smiljkovićem. I, naravno, Aca Pavlović me namerno stavi da igram, da se treznim. Dam im dva gola, sam ih pobedim. Selektor domaćina Oto Bobek, brat pokojnog Stjepana je tukao igrače na poluvremenu, kaže čovek je unešen u hotel Central u Zagrebu kao prase na spavanje, a sad vam je dao dva gola“, prisetio se čuvene priče sada već 78-godišnji Radojević.

Na pitanje da izdvoji neke od saigrača Žika je najpre kazao dva imena, ali je potom zastao…

„Jovica Šikanić je prednjačio. Brica Smiljković golman je hvatao loptu jednom rukom kao Lav Jašin, to je neverovatno. Ali, opet, teško mi je da bilo koga izdvojim, možda najbolje nijednog, sa svima sam veliki prijatelj. Svi su mi dragi. Da kažem ja sam najbolji ili neko drugi, neka ostali pričaju. Eto, moj drugar Luka Tošković koji je uređivao Čukaričke novine, hteo je da da Krečansku ulicu da po meni i Stanetu Karasiju. Rekao sam da to ne rade“.

A Karasi, legendarni fudbaler Crvene zvezde, koji je potom igrao za veterane Čukaričkog, veliki je Žikin prijatelj.

„Karasi je legenda Banovog brda. Kad je dao četvrti gol u Atini iz poluvoleja, doveo sam trubače u Krečansku 30, celu noć su svirali, to će pamtiti dok je živ“, istakao je Radojević.

Na pitanje da li je mogao da ima bolju karijeru, Žika se nije mnogo potresao, već je istakao:

„Nismo mnogo marili za novac. Voleli smo Mihajlovac, Tržnicu, Golf, kamp, tu smo rasipali pare. I na kraju Kraljica, gore u Košutnjaku“.

Generacija posle Radojevićeve ostvarila je još veći uspeh, Čukarički je u sezoni 1972/73 postao član Druge savezne lige, što je u to doba bio neverovatan uspeh. I tu su se Brđani zadržali nekoliko sezona, čak bili i u vrhu tabele u početku.

„To su bili već provereni igrači, dolazili su Cole Tričković, Nikola Golijanin, Miša Radonjić, Sava Rujević, Mirko Rušanjac… Bio je to veliki uspeh za to doba, istorijski za Čukarički. I ovo sada što klub radi, svi se tome radujemo. Igraju deca, nema veze što ima i stranaca, takvo je vreme. Bore se momci, kapa dole tim igračima. Lepo je kad vidiš da je Čukarički tukao Paritzana 4:1, svi smo srećni. Navijač sam Crvene zvezde, ali volim i kad njih pobedimo, što da ne. Klub igra i Evropu, verujte mi nikad nisam o tome mogao ni da sanjam, nikad“, iskreno je kazao čuveni Žika Patika.